Na početku, pesma Green Light sa drugog albuma Lorde zvuči kao pesma o raskidu – bolna, haotična, puna besa i nerazumevanja. Umesto pravilne rime i uredne strukture, Lorde bira iskrenost: „Znam šta si uradio i želim da vrištim istinu / Ona misli da voliš plažu, a ti si običan lažov.”
Jer kada ti neko slomi srce, ni osećanja ni misli nisu uredne. Sve se raspada. Prvi put kad mi je neko slomio srce, imala sam osećaj da mi je život promenio boju. Sve poznato je odjednom bilo tuđe. Kao da više nisam znala ko sam.
Ali onda – vreme prođe. Sporo, čudno, ali ipak prođe. Bol ne nestane, ali se menja. Počne da poprima nove oblike. I tada dolazi onaj deo pesme – predrefren. „Ali čujem zvuke u svojoj glavi / potpuno nove zvuke.” U tom trenutku pesma se transformiše – kao i mi.
U samo 48 sekundi, Lorde nas vodi od bola do katarze. Od jecaja do igre. Od kraja do početka.
Jer biti umetnik, ali i samo – čovek, znači naučiti da stvaraš iz bola. I sama znam taj trenutak kada stari bol postane izvor nečeg novog. Neke rane nosim i danas. Zauvek će boleti kad ih dotaknem. Ali naučila sam da ih pretočim u pesmu, priču, pokret. Bez tog bola, ne bih znala da čujem te „potpuno nove zvuke.” Lorde ih je pretočila u pesmu na način koji sam samo osećala, ali nikad nisam znala da objasnim.
Ali ne moraš biti umetnik da bi bio stvaralac. Svi mi stvaramo svoje identitete. Svoje puteve. Svako zna onaj osećaj kada bol preraste u snagu. I obično se to prvi put desi dok smo još tinejdžeri.
„U jednom jedinom trenutku pesme, Lorde je rekla ono što niko nije mogao.“
Green Light je objavljena kad je Lorde imala 20 godina i prva je pesma sa njenog albuma Melodrama. U poslednjoj pesmi na istom albumu, peva: „Imam 19, i gorim.” Nije slučajno što je „potpuno nove zvuke” izmislio tinejdžerski um. U tim godinama, sve je novo. Sve je intenzivno. Sve se dešava naglo i jako. I sve se dešava odjednom. Kako je sama Lorde rekla za Green Light u intervjuu iz 2017: „Zvuči tako srećno, a tekst je skroz intenzivan. I shvatila sam – to je pijana devojka sa žurke koja plače zbog bivšeg, pleše kao da je sve ok. To je ona večeras. A sutra – počinje da se gradi iznova.”
Razlog zašto pišem ovaj tekst jeste što sam napisala predstavu John Proctor Is the Villain, koja trenutno igra na Brodveju. Radnja se dešava u srednjoj školi u Džordžiji, gde učenici analiziraju Veštice iz Salema u jeku #MeToo pokreta. Na kraju predstave – spojler! – dve devojke izvode koreografisani ples na Green Light.
Od početka sam znala da finale mora da bude ples koji predstavlja pobunu. Kao u Vešticama iz Salema – devojke koje igraju u šumi i prizivaju moć. Samo što ove moje devojke igraju da bi sebi vratile telo, emocije, radost. Ples u podrumu kod najbolje drugarice, ali i magijski ritual. Nikad nisam ni razmišljala o tome koja će pesma biti – uvek je bila Green Light. Njihov bol ih je doveo ovde – do umetnosti, do slobode.
„Tinejdžerke, sa svim tim silnim emocijama, plaše one koji nisu tinejdžerke.“
U poslednjoj sceni, režijska napomena glasi: „Počinje da izgleda manje kao ples, a više kao egzorcizam.” To sam napisala jer se tako osećam dok gledam Lorde kako nastupa. U videu za Green Light, ona se baca, skače, trese. Nije tu zbog pogleda drugih – posebno ne muškaraca. Igra zbog sebe. Igra kao čin slobode. Igra kao magija. Kao ritual.
Tik pre nego što zapeva „potpuno nove zvuke“, Lorde pita: „Jesam li te uplašila? / Kako smo se ljubili dok smo plesali na podu koji svetli?” I odgovor je – da. Naravno da jeste. Igrati i ljubiti se dok svetli pod, dok si ceo otvoren – zastrašujuće je. Lorde kroz pesmu priziva tu žestinu – zube koji grizu, istine koje vrište.
I ja sam bila „ona pijana devojka koja plače i igra“, pokušavajući da se saberem. I uspela sam. Ali morala sam prvo da odigram taj ples da bih znala kako.
