Ako ste ove godine posetili Primavera Sound u Barseloni, prva stvar koju ste morali da vidite bile su — Powerpuff Girls. Ne bukvalno, ali skoro. Ogromne figure devojčica sa supermoćima čuvale su ulaz na festival, jer su ovogodišnje headlinerke bile baš to: supermoćne.
Charli XCX, Sabrina Carpenter i Chappell Roan. Gen Z holy trinity. TikTok heroinama ovog leta niko nije mogao da priđe. A odmah iza njih — transparent s natpisom „Steve Albini First“. Dva sveta. Dva festivala. I hiljade ljudi koje su morale da biraju stranu.
Primavera 2025 je bila pop festival. To je to. Rock više nije centar zbivanja, on se povukao u senku i pokušava da se drži za mikrofonski kabl dok mu ga publika TikToka polako preseče. I to ne nužno zlobno — nego jednostavno, novo vreme, novi klinci. Umesto starijih hipstera u majicama Sonic Youtha, sada su tu klinci u Brat zelenom, sa šljokicama, perjem, fan art natpisima i telefonima na 12% baterije već u 19h.
Charli XCX je bila glavna. Ne zato što je imala najbolji nastup (mada jeste bio brutalan), već zato što je došla da zatvori krug. Pre godinu dana, Primavera joj nije dala glavnu binu — i napravila je najveću grešku u istoriji festivala. Sada su je pozvali nazad. U 1 ujutru. Na glavnu binu. Sa Troye Sivanom. I sa celim haosom zvanim Sweat Tour. I bilo je — ludo. Malo Charli, malo Troye, pa opet Charli, pa opet Troye. I taman kad pomisliš da kreće neka emocija — kraj, sledi zamena. Kao veza bez obaveza: zabavno, seksi, ali bez katarze.
Sabrina Carpenter je u petak došla da kaže: hej, i ja sam ovde. I jeste bila — fenomenalna. Sa novom pesmom “Manchild”, t-shirt topom iz pakla i najjačim zatvaranjem večeri uz “Espresso” koje je izazvalo masovno pevanje i 8000 storija u roku od 30 sekundi. Sabrina je trenutno u svojoj eri main pop girl. I niko joj to ne može oduzeti.
A onda — Chappell Roan. Možda najemotivniji, najautentičniji i najspektakularniji nastup festivala. Njena gej-disney-fantasy-meets-camp estetika bila je potpuno prirodna za scenu koja je izgledala kao zli zamak iz crtaća. Ljudi su plakali. Igrali. Pevali svaku reč. “Pink Pony Club” više nije indie himna — to je generacijski manifest. Ako je Primavera Sound ikad stvorila novu zvezdu pred očima svih — to je bila Chappell.
S druge strane festivala, Steve Albini je bio prisutan u tišini. Ne doslovno, naravno. Shellac više ne postoji. Ali duh underground otpora bio je tamo — u stage-divingu uz Idles, u Spiritualized euforiji, u pogledima ljudi koji su došli da slušaju muziku, a ne da jure lajkovane snimke. Oni su čuvari starog Primaverinog identiteta. I imaju pravo da se pitaju — da li je ovo još uvek njihov festival?
Na kraju dana, Primavera je sada u rukama nove publike. Više se ne bira između gitare i miksete, već između viralnosti i autentičnosti. I možda je to OK. Možda nije pitanje ko je pobedio, već da li možemo da koegzistiramo. Da li može Brat era da se sretne sa duhovima noise rocka i kaže: „Ajde zajedno da se znojimo i plačemo pod istim zvučnikom.“
Realno, ako su ti Charli i Steve Albini jednako važni — to ne znači da si u konfliktu. To znači da si 2025.
