Plavi gelenderi Lane Del Rey: Lepa slika jednog i ne tako lepog vremena…

Sve veća popularnost striming servisa donela je u prvim godinama treće decenije 21. veka znatne izmene u pristupu izvođača albumima. Tako, primera radi, Miley Cyrus u nedogled menja redosled i izbor pesama koje se nalaze na njenim projektima, Taylor Swift iznova snima albume sa početka karijere, a Lana Del Rey se priklonila redu izvođača, počevši od Justina Biebera, preko Ariane Grande, pa sve do The Weeknda, koji na svakih nekoliko meseci predstavljaju novi studijski projekat. 

U protekloj, 2021. godini, Lana je objavila čak dva studijska albuma, dok je u januaru tekuće publici predstavila pesmu za saundtrek serije „Euforia“ i najavila izdavanje sledećeg projekta u mesecima koji slede. Kvantitet, kako to obično biva, ne znači ujedno i kvalitet. 

Iako su joj muzički kritičari zamerili što „Chemtrails Over the Contry Club“ zvuči bezmalo isto kao njegov prethodnik iz 2019. godine, Del Reyova je i na „Blue Banisters“ stavila desetak numera u istovetnom duhu. Njoj se i inače često spočitava to što dobar deo njene diskografije zvuči prilično slično, što neretko dovodi i do monotonosti, ali se pritom zaboravlja jedna veoma važna stvar. To je činjenica da je Lana jedan od retkih izvođača u ovom stoleću koji je doneo potpuno nov i svež zvuk, kombinujući na nesvakidašnji način r’n’b, džez i bluz. Malo koja veća pop zvezda u protekloj deceniji nije imala svoju Lana Del Rey fazu. Mnogi od njih je i javno navode kao svoju veliku inspiraciju, pa je onda izlišno i očekivati da se ona sama previše menja poput izvođača koji neumorno traže svoj prepoznatljivi zvuk, lutajući od jednog pravca do drugog.

Ipak, ruku na srce, sa izuzetkom prva dva albuma, Del Reyova je prečestim izdavanjem pesama, bez ijedne veće pauze u kojoj bi napravila neki znatan iskorak na planu kreativnosti, zaista počela da igra na tankoj liniji monotonosti. Svako prvo slušanje njenog novog izdanja budi u sećanju viralnu šalu „da se priča da će Lana izdati još jedan album koji će biti još istiji nego svi prethodni“. Međutim, uz dodatna preslušavanja se dolazi do sjajnih numera koje su se na prvu loptu stopile među ostale i samim tim ostale nezasluženo zapostavljene. Kada se, po tom principu, sa svakog njenog albuma izdvoje po tri-četiri pesme, dolazi se do jako velikog broja vanserijskih numera koje već u prvoj godini izdavanja zvuče kao klasici. Možda zato Del Reyovoj ne treba ni zameriti tu gomilu „filera“ kojima okruži ovakve pesme jer će njena kompilacija najvećih hitova zvučati bolje nego većina drugih izdanja ovog tipa njenih savremenika. 

Još jedna stvar je značajna za Lanu u proteklih par godina, a to je da je u sebi probudila pesnikinju – ne tekstopisca nego baš to – pesnikinju.

Tekstovi pesama njenih albuma mogu slobodno da se čitaju kao zbirke poezije, i to izuzetno dobre, jedinstvene, upečatljive. Vrlo je verovatno da i sama pevačica prvo napiše tekst, a tek zatim traži melodiju za isti, čemu u prilog govori čitava paleta nepamtljivih, neretko i nejasno određenih melodijskih struktura pesama. To buđenje pesnikinje u Lani ujedno je značilo i uspavljivanje muzičarke. Lana se zato i sluša pomno, uz duboko uranjanje u njen unutrašnji svet, slušajući stih po stih. Oni slušaoci koji ne traže to od muzike, malo šta će pronaći u njena poslednja dva albuma.

Dok je „Chemtrails Over the Country Club“, izdat u martu 2021. godine, producirao samo Jack Antonoff, Del Reyova je angažovala čitav niz producenata za sledeći „Blue Banisters“, objavljen u oktobru. Ipak, oni koji su bili radi da na Antonoffa svale „krivicu“ za Laninu monotonost, ostali su bez argumenata kada su čuli „Blue Banisters“ s obzirom na to da je zvučao isto kao da ga je ponovo radio jedan isti producent. „Chemtrails Over the Country Club“ je obeležen uplivom folk, kantri i amerikana elemanta, a „Blue Banisters“ folkom, popom i džezom. „Chemtrails Over the Country Club“ najbolje staje u stih: „Predivno je to koliko su istinski normalne i obične stvari deo moje svakodnevice. Ne mori me ni dosada niti tuga. I dalje sam čudna i divlja“. Ne može se naći tačniji opis svih pesama sa ovog albuma od ovoga, i oni koji dobro poznaju Laninu diskografiju složiće se da je malo šta tako „čudno i divlje“ nego Lana koja je spokojna i pomirena sa svojom stvarnošću. 

Ovo je poslednji projekat Del Reyove koji je uspeo da se nađe među prva tri mesta Billboardove Top 200 lestvice najprodavanijih albuma (sa prodatih 75.000 primeraka u prvoj nedelji), dok je „Blue Banisters“ doživeo drastičan pad – 33.000 primeraka i osmo mesto na listi. Ipak, u Laninom slučaju je izlišno pričati o komercijalnom uspehu jer se na njenom primeru desilo isto što i sa Amy Winehouse, a to je da je u jednom momentu nešto potpuno alternativno postalo apsolutni mejnstrim. Međutim, mejnstrim publika je poznata po  tome da uvek želi „svežu krv“, te s tim u vezi Del Reyovu ne treba ocenjivati kroz prizmu komercijalnog uspeha i bilo kakvih brojki jer je ona od onih koji ne pišu za trenutak, ne objavljuju za prvo mesto na listi, ne stvaraju za klubove i velike hale. Ona piše za decenije koje su pred nama, ona objavljuje pesme bez tendencije da se lakta sa onima čije pesme besomučno kupuju i strimuju vatreni fanovi, ona stvara za zamračenu sobu, spuštene roletne i eventualno čašu vina.

Osmi studijski projekat, za razliku od spokojno srećnog i zaljubljenog sedmog, upoznaje nas sa Lanom koja se ponovo suočava sa samoćom nakon kraha ljubavi, ali sa istom onom pomirljivošću i staloženošću sa kojom je prethodno prihvatila ljubav i sreću. 

„Moj slučaj je kao i mnogi drugi. U partneru sam tražila oca, a tu su i svi ti nerešeni problemi sa majkom koji su ostavili traga na meni. I kad se borim za druge, iz petnih žila zapravo urlam ono što nisam mogla da kažem roditeljima“, poručuje Del Reyova u stihovima kojima otvara album („Textbook“), prihvatajući činjenicu da nije jedinstvena u svom bolu i pristupu vezama, na isti onaj način na koji u sledećoj, naslovnoj numeri prihvata tu tugu kao svoj osnovni pokretač za stvaranje poezije. „Ne možeš ujedno biti muza i biti srećna, kao što uz sreću ne dolazi sva težina ruske poezije“ („Blue Banisters“). Lana i nešto kasnije na albumu („Beautiful“) dolazi do novih argumenata u prilog tome koliko tuga može biit značajna za umetnika („“Šta da je neko rekao Pikasu da ne bude tužan? Onda nikada ne bismo imali plavi period u njegovom slikarstvu“). 

Pored preispitivanja odnosa sa roditeljima („Moj otac se nikad nije suprotstavljao svojoj supruzi kad je iskaljivala svoj bes na meni, pa sam zato i ispala ovakva, slatka, ali pomalo uvrnuta“ („Wildflower Wildfire“)),  značajno je primetiti i to da je Lana jedini umetnik koji se u svojim stihovima pozabavio temom pandemije korona virusa, što je začuđujuće potpuno skrajnuto u svim drugim albumima izdatim u prethodne dve-tri godine. Ona, u svom maniru, daje predivne slike izolovanosti i okrenutosti prirodi kao dokument jednog i ne tako divnog vremena. „Karantin natopljen likerom i pozdravi upućeni drugima preko Zoom-a, a sve što želim je partner sa kojim ću deliti sladoled, gledati TV, šetati do mola i nazad do kuće jer sam već umorna od svega ovoga što nas je zadesilo“ („Black Bathing Suit“). „Nešto je u vazduhu. Devojke idu okolo u letnjim haljinicama, skidaju maske sa lica i to me čini srećnom“. („Violet for Roses“).

Svi ti sati provedeni u prirodi, daleko od gradske vreve u kojoj je veoma lako zaraziti se virusom, primetni su i u samim nazivima pesma, te sa tako spominju bele rade, ljubičice i trešnje u cvatu. Još jedna osobenost ovog projekta ogleda se i u nikad ličnijem uplivu u pevačicin život, te se tako kroz stihove mnogih numera provlače imena bliskih prijatelja sa kojima provodi vreme, i to na takav način kao da priča o imenima koja svi znaju, kao da je reč o ljudima koji su slušaocima bliski kao i njoj samoj. 

Lanina iskrenost prema samoj sebi i to čudno mirno prihvatanje kako dobrih tako i loših aspekata ovog razdoblja njenog života nalaze se rasuti duž celog albuma. Od onog da je Amerika od nje napravila „ženu od 100 metara“ samo kako bi njen „pad bio što veći“, te da se povlači iz centra zbivanja „noseći sa sobom samo osmeh“ („Arcadia“), pa do onog „Nekad sam bila na pravom putu, ali sad sam ponovo potpuno izgubljena“ („Nectar of Gods“). Možda su baš ovi stihovi i najpogodniji za zaključivanje ove priče o albumu „Blue Banisters“. Lana, kao neko veoma ostvaren na poslovnom planu, i kao neko ko suvereno gazi četvrtu deceniju života, može podjednako da bude nesnađena i na polju kreativnosti i na planu života, što je sasvim okej. Postoje izvođači koji od 30-ak napisanih pesama naprave selekciju od 10 najboljih za album, i postoje izvođači koji daju publici na uvid baš sve što napišu, i tu nema pogrešnog ili pravog puta. Godine koje dolaze će svakako zapamtiti samo najbolje, a, kada je reč o ovom albumu, vrlo je verovatno da će Lana, na nekom koncertu koji će prirediti za par decenija, sa publikom uglas pevati numere kao što su „Arcadia“, „Black Bathing Suit“ i „Violet for Roses“, što je, iz perspektive 2021. godine premalo, ali gledano iz 2051. godine i više nego dovoljno.

ŠERUJ OVAJ TEKST:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to Top

Prijavi se

Ne sećaš se lozinke?

Ne sećaš se lozinke?

Unesi informacije o nalogu i poslaćemo ti link za resetovanje lozinke na email.

Link za promenu lozinke je istekao

Prijava

Polisa privatnosti

To use social login you have to agree with the storage and handling of your data by this website.

Add to Collection

No Collections

Here you'll find all collections you've created before.