I dalje se sećam te subote kad sam prvi put čula „Pretty Girl“. Bio je jul, telefon mi je bio pun pesama koje su bile ili preglasne ili previše glatke, a onda se odjednom pojavio taj glas. Nježan, nesiguran, skoro kao šapat, a opet toliko jasan da me presekao tačno u grlu. Na ekranu – devojka sa razmazanom šminkom, snimljena kamerom na MacBooku, bez ikakvih efekata. Kao da mi je izgovorila rečenicu koju sam i sama pokušavala da napišem u dnevnik prethodnih meseci. Zvala se Clairo. I odmah sam znala da će mi promeniti nešto.

Zapravo, Claire Cottrill je postala ono što bi danas zvali „glas generacije“, ali pre nego što je iko smislio takav naziv. Bila je sve što su cure sa Tumblr naloga želele da budu: krhka i jaka u isto vreme, zaljubljena u 1975, Sofia Coppola filmove i ideju da su emocije cool. Nije se trudila da izgleda savršeno. Samo je bila – tu. I to je bilo dovoljno.

Clairo je sve ono što internet može da bude kad nije zlo – prostor gde se tražiš i slučajno pronađeš sebe u tuđem YouTube videu. Njen uspon se ne može odvojiti od ekrana: prvo SoundCloud, pa Bandcamp, pa viralni momenat s „Pretty Girl“ koji ju je lansirao iz njene sobe u Bostonu pravo na turneju sa Dua Lipom. Imala je 19 kad je izdala debi album „Immunity“. Iako zvuči kao da te neko mazi po kosi dok plačeš, taj album je zapravo bio njeno tiho vrištanje da razumeš i prihvatiš sebe.

Zvuči poznato?

Ali onda, u jednom trenutku, nestaje. Prestaje da svira „Sofiu“, povlači se iz javnosti, kao da se boji da je postala previše vidljiva. I tu dolazi ono što Clairo uvek ume najbolje – da artikuliše ono što svi osećamo, a ne znamo da opišemo.

Kako je to – kad te ceo svet vidi, a ti ne znaš više ni ko si?

U tom vremenu, dok je pokušavala da balansira između slave i identiteta, Clairo se susrela sa sobom. „Charm“, njen treći album, koji je objavila nezavisno, bez velike etikete iza sebe, više ne zvuči kao devojčica koja traži dozvolu da progovori. Ovo je album žene koja zna šta oseća i ne boji se da to kaže. Ne pokušava da impresionira – pokušava da preživi, sa stilom.

A najlepše je to što ti ne pokušava ništa da nametne. Njena muzika je kao papirna maramica koju ti neko doda u vozu kad vidi da si se rasplakala – tiha, ali tu. Ona zna kako je to biti tinejdžerka koja previše misli. Kako je to biti queer i stalno se preispitivati. Kako je to živeti online i osećati se kao da svi znaju više od tebe. Kako je to kad ti se srce raspada, a ti pokušavaš da napišeš pesmu od tog haosa.

Clairo više ne traži rešenja. Više ni ne beži. Samo sedi, sa svim tim emocijama, i pušta da postanu pesme. Govori o fluidnosti identiteta kao nečemu što ne moraš da rešiš – ne moraš da se deklarišeš do petka, ne moraš da znaš sve odgovore. Možeš samo da budeš. I to je dovoljno.

Jednom je rekla da se i dalje oseća kao da ima 17. I iskreno – i ja. I možda svi mi. Jer ta 17-godišnjakinja u nama nikad stvarno ne ode. Samo nauči da je zagrliš.

Jednom je rekla da se i dalje oseća kao da ima 17. I iskreno – i ja. I možda svi mi. Jer ta 17-godišnjakinja u nama nikad stvarno ne ode. Samo nauči da je zagrliš.“ A istina je – Clairo nikad ni nije pisala pesme samo za sebe. Pisala ih je za sve nas koji smo pokušavali da preživimo mladost a da ne izgorimo.

I evo nas sad, s njenim tetovažama koje znamo napamet, sa tekstovima koje citiramo u captionima, s njenim TikTok momentima koje komentarišemo kao da je stara drugarica iz razreda. Gledamo je kako peva na Coachelli, kako prima nominaciju za Grammy, kako konačno deluje kao da zna ko je. A ono što je najlepše?

I dalje se ne pravi da zna sve.

I dalje piše pesme kao stranice iz dnevnika. I dalje veruje da nije sramota biti nežan. I dalje ne svira „Sofiu“ ako joj nije do toga – ali ako je podeli s nama, to bude sa Charli XCX na bini, kao da kaže: „OK, spremna sam da ovo podelim s vama opet.“

Clairo nije samo umetnica. Ona je osećaj. Ona je ona pesma koju slušaš dok razmišljaš da li da joj napišeš poruku. Ona je soundtrack za sve naše možda, za sve naše „šta da sam rekla“, za sve naše plakate koji još vise na zidu jer ne želimo da odrasli znaju da još uvek maštamo.

Možda i zato imamo toliko poverenja u nju. Jer Clairo nas nikad ne laže.

I zato što, kad god zaboravim da je OK ne znati ko si, pustim „Alewife“ i samo ćutim. I onda mi bude malo lakše.