Koliko je vremena prošo? Vetar je prošao kroz mračno vreme baš pre nego što je sunce počelo da izlazi. Namjoonova sestra slušala takođe. Pogledao sam u zid i podigao glavu. Negde ovamo, moj otac je napisao ovo. Ispod je pisalo – sve je počelo ovde.
Mogao sam da vidim kako je mastilo pravilo slova. Osećao sam energiju. Ipak, noć nije bila gotova. Nije bila noć, ali ipak nije bilo ni svetlosti. Dok se svetlost zapljuskivala u tamnom mestu slova su bledela između redova.
Vratila su mi se neka sećanja. Između praznog prostora i slova, ono što je moj otac zaboravio i ono čega se nije setio ostalo je netaknuto. Boja se isprala, ali oznake su ostale nepromenjene. Koliko je puta moj otac osetio strah jer je delovalo da ne može da pobedi? Očeva mapa je bila netaknuta na vrhu karte.
Dok sam zatvarao svesku osetio sam suze. Sedeo sam tako neko vreme i podigao glavu. Video sam moje prijatelje koji spavaju. Pogledao sam ih sve. Možda smo morali da dođemo ovde da bih shvatio. Ovde je sve počelo za nas. Znamo razlog našeh postojanja i zbog čega se smejemo zajedno. Prva greška koju sam napravio bila je prva greška koju nisam mogao da priznam, a moja usta su ostala slomljena rana. Mislim da se to neće dogoditi iznenada. Morao sam doći do kraja puta. Morao sam da saznam smisao patnje. Napraviću prvi korak u vođenju moje duše.
Sada čekamo Jinov intro koji ćemo verovatno dobiti u nedelju.
