Problem vršnjačkog nasilja: Kako mladi reaguju i koje su posledice?

Gotovo da nema osobe koja u nekom periodu svog života nije prošla kroz neku torturu. Kada god se pominje vršnjačko nasilje, u glavi se u većini slučajeva stvara slika srednjoškolaca; međutim, srednje škole su nešto mirnije. Osnovne škole su te u kojima nastaje koren problema koji ili uništavamo ili gajimo celog života.

Nasilje u školama

U školama postoje razredne starešine, psiholozi pa i školski policajci, koji imaju svoju funkciju… zar ne? Nažalost, nije sve tako jednostavno i „idealno“. Često se dešava da provokativni komentari bivaju izrečeni i na času, no nastavnici i profesori često nemaju način na koji mogu da se izbore sa njima.

Zbog konstantnog stresa, žrtva dolazi do tog stanja da ju je strah izaći iz kuće.

To nasilje ne mora biti, ali često jeste i fizičko. Zasniva se na „sačekušama“, gde osoba biva dočekana od desetak, uglavnom starijih đaka. Naravno, tu se ne dešavaju bili kakvi razgovori, već dolazi do tuče.

Glavni problem je što niko ne reaguje kada vidi da se nešto zbiva. Žrtve pokušavaju to da zataškaju, jer ih je sramota ili se preti. Provokativni komentari na časovima su i te kako primetni, no retko ko na to odreaguje. „Oni su deca, oni se tako igraju, to je njihova zabava“ nije validan izgovor. „To mu/joj je rekao/rekla jer je/ga voli“, takođe.

Nasilje na internetu

Vršnjačko nasilje se ne mora dešavati samo neposredno, često ono biva i na društvenim mrežama. Pored posebnih grupa za ogovaranje, postoje i „hate stranice“ koje su namenjene sramoćenju žrtve. U to mogu spadati blam slike, tračevi i druge izlažirane informacije.

Ako je nasilje toliko zastupljeno, zašto niko ne reaguje? Da li je zaista moguće da ga niko ne primećuje? Šta se dešava kada je stvar već učinjena i kad osoba doživi traumatično iskustvo?

Žrtva do nekog trenutka uopšte nije svesna da je žrtva. Smatra to normalnom procedurom kroz koju dobar deo učenika prolazi. Prvo dolazi do poricanja o postojanju samog problema, a dolazi u situaciju da krivicu svaljuje na sebe i počinje da veruje nasilnicima. Dolazi do griže savesti i razmišljanja o postpupcima. Iz toga se mogu izroditi anksioznost, a ponekad i depresija.

Koliko god mislili da ste sami – niste. Ako se susrećete sa vršnjačkim nasiljem, apelujemo da isto prijavite.

Ako nemate poverenja u svoje nastavnike/profesore, školskog psihologa ili bilo koga, obratite se svojim roditeljima. Ukoliko ne želite razgovarati sa njima, uvek se možete obratiti državnom ili privatnom psihologu.

ŠERUJ OVAJ TEKST:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to Top

Prijavi se

Ne sećaš se lozinke?

Ne sećaš se lozinke?

Unesi informacije o nalogu i poslaćemo ti link za resetovanje lozinke na email.

Link za promenu lozinke je istekao

Prijava

Polisa privatnosti

To use social login you have to agree with the storage and handling of your data by this website.

Add to Collection

No Collections

Here you'll find all collections you've created before.