The Traitors Serbia je počeo, a najveća prednost gledalaca je prilično očigledna: mi već znamo ko laže.

Dok Odani sede za doručkom, razmenjuju sumnjive poglede i pokušavaju da pronađu smisao u tome što je neko sinoć otišao ranije na spavanje, publika je već nekoliko koraka ispred njih. Mi znamo ko su Zaverenici. Znamo ko glumi iznenađenje. Znamo ko se pravi potresen kada neko nestane iz igre. Znamo i ko će za okruglim stolom najglasnije optužiti osobu za koju je potpuno svestan da nema veze sa Zaverom.

I zato je ovaj format toliko zabavan. Nije poenta da mi rešavamo misteriju. Poenta je da gledamo koliko dugo Zaverenici mogu da ostanu neprimećeni dok Odani pokušavaju da se oslone na instinkt, emocije i dokaze koji su uglavnom na nivou: „Ne znam, meni je danas nekako drugačije rekao dobro jutro.“

Gledaoci znaju sve, Odani nemaju ništa

U većini kriminalističkih serija publika pokušava da sastavi slagalicu zajedno sa likovima. U The Traitors Serbia situacija je potpuno obrnuta.

Mi znamo identitet Zaverenika od samog početka. Zbog toga svaka njihova rečenica dobija dvostruko značenje. Kada Zaverenik kaže da mu je „žao“ zbog toga što je neko napustio igru, mi znamo koliko je taj trenutak odglumljen. Kada predloži ime za izbacivanje, mi znamo da ne pokušava da pomogne grupi, već da skloni pažnju sa sebe ili zaštiti drugog Zaverenika.

Odani, s druge strane, nemaju taj luksuz. Oni pokušavaju da pronađu osobu koja ih sabotira dok svi oko njih deluju kao da žele isto. Neko se zbuni jer je nervozan. Neko se smeje jer mu je neprijatno. Neko ćuti jer ne želi da kaže pogrešnu stvar. Sve može da izgleda kao laž, čak i kada nije.

A najgore je što Zaverenici često najlakše opstanu upravo onda kada se ponašaju kao dobri Odani.

Zaverenik ne mora da bude najbolji lažov, dovoljno je da bude dobar saveznik

Najopasniji Zaverenik nije nužno osoba koja priča najmanje. To je osoba koja deluje korisno.

Ako neko stalno sluša druge, deli njihove sumnje, postavlja prava pitanja i povremeno se složi sa popularnim mišljenjem, grupa počinje da ga doživljava kao sigurnu osobu. Takav učesnik može da utiče na tok razgovora bez potrebe da bude najglasniji za stolom.

To je posebno opasno na okruglom stolu. Zaverenik ne mora da kaže: „Glasajte za ovu osobu.“ Dovoljno je da ubaci pitanje, podseti grupu na nečiju čudnu reakciju ili naglasi da „ne želi nikoga da optužuje, ali…“

Znate već šta dolazi posle tog „ali“. Jedan Odani uskoro sedi sa imenom ispisanim na tabli, potpuno zbunjen jer je do juče mislio da se samo lepo uklopio u grupu.

Okrugli sto je mesto gde logika često prva ispadne iz igre

Okrugli sto deluje kao trenutak za ozbiljnu analizu, dok se ne setimo da učesnici žive zajedno, pod pritiskom su, ne spavaju dovoljno i svakog dana saznaju da je neko nestao iz igre.

U takvoj atmosferi, ljudi ne donose odluke kao hladnokrvni detektivi. Donose ih kao grupa ljudi koja pokušava da pronađe objašnjenje za osećaj nelagode.

Neko iznese teoriju. Druga osoba kaže da je i ona primetila isto. Treća se seti pogleda od prethodnog dana. Za nekoliko minuta, pretpostavka postane „dokaz“, a osoba koja nije ni stigla da objasni zašto je bila nervozna dobije većinu glasova.

Mi, naravno, gledamo sa kauča i govorimo: „Kako ne vide?“ Zato što mi znamo sve. Oni znaju samo da im se neko smeška dok planira njihov odlazak iz igre.

Najteže je kada Odani pogode pravo ime, ali ne uspeju da ga izbace

Kada Odani konačno počnu da sumnjaju na pravog Zaverenika, kreće najbolji deo igre. Zaverenik tada mora da ostane pribran, da ne deluje previše defanzivno i da pronađe način da sumnju prebaci na nekog drugog.

Gledaoci znaju istinu, pa svaki pogled, pauza i promena tona deluju mnogo ozbiljnije nego što bi delovali bilo kome za stolom. Kada Zaverenik krene da se brani, svi čekamo da li će reći previše. Kada Odani postavi pravo pitanje, svi imamo potrebu da vičemo na ekran: „Nastavi, bukvalno si na korak od odgovora.“

A onda neko promeni temu, drugi Zaverenik ubaci novu sumnju i cela priča završi tako što grupa izbaci potpuno pogrešnu osobu.

Televizijski savršeno. Za Odane, apsolutna katastrofa.

Zašto ćemo svi imati teoriju, iako već znamo odgovor?

Zato što je zabavno gledati strategiju, čak i kada znate kraj.

Ne navijamo samo da Odani pronađu Zaveru. Gledamo ko od Zaverenika najbolje laže, ko se previše otkriva, ko ume da se sakrije u grupi i ko će prvi napraviti potez koji će mu uništiti celu igru.

I gledamo koliko daleko ljudi mogu da odu kada im je poverenje jedino oružje, a svako može da ga iskoristi protiv njih.

The Traitors Serbia ne tera publiku da pogađa identitet Zaverenika. Tera nas da gledamo kako se poverenje raspada pred našim očima, dok Odani pokušavaju da pronađu istinu sa mnogo manje informacija nego što imaju gledaoci. To je razlog zbog kog će, posle svake epizode, svi imati teoriju, omiljenog igrača i najmanje jednu osobu za koju tvrde da „previše dobro glumi“.