Prodaja polovnih knjiga poslednjih meseci beleži pravi bum, ali ne zato što je ljudima dosadilo da kupuju nove knjige ili zato što je odjednom poraslo interesovanje za kućne biblioteke. Iza svega toga krije se nešto mnogo neobičnije.

Otkud veza sa veštačkom inteligencijom

Prodavci polovnih knjiga u Velsu, Engleskoj, Irskoj, Indiji, SAD, Evropi, Australiji i na Novom Zelandu prijavljuju neobično velike, ali i veoma specifične porudžbine.

Novozelandski RNZ je ranije ovog meseca izvestio o slučaju knjižare Book Haven u Velingtonu, koja je još u aprilu počela da prima masovne porudžbine od jedne kanadske kompanije. Kupac je tražio izrazito specifične naslove, među kojima su bili novozelandski kuvari, turističke brošure i istorijske knjige.

Vlasnica knjižare, Anne-Marie Thorby, odlučila je da istraži o čemu je reč i otkrila da isti kupac otkupljuje desetine hiljada knjiga širom sveta, dok sve pošiljke na kraju završavaju u istom američkom skladištu.

Šta je „Projekat Panama“

Ključni deo priče vodi do Paname, odnosno istoimenog internog projekta.

Washington Post je u januaru 2026. godine, pozivajući se na 4.000 stranica sudskih dokumenata iz slučaja koji su protiv Anthropica pokrenuli autori knjiga zbog kršenja autorskih prava, otkrio da kompanija sprovodi program za treniranje svog čet-bota Claude pod nazivom „Projekat Panama“.

Program podrazumeva da se milioni fizičkih knjiga provuku kroz hidraulične mašine za sečenje koje im uklanjaju hrbat. Stranice se potom odvajaju i skeniraju, a njihov sadržaj koristi se za treniranje veštačke inteligencije.

Prema pisanju Washington Posta, jedan interni dokument opisuje da je „Projekat Panama naš pokušaj da destruktivno skeniramo sve knjige na svetu“, uz napomenu da kompanija ne želi da se zna da radi na ovom projektu.

Vlasnica knjižare Book Haven, koja je za ovaj projekat znala, povezala je neobične porudžbine upravo sa „Projektom Panama“ ili nečim sličnim.

„Naša uloga je da knjige održimo u životu, da ih zadržimo u svetu“, izjavila je Thorby za RNZ.

Koliko je knjiga u pitanju

Tačan broj nije poznat, ali sudeći po obimu porudžbina, reč je najmanje o desetinama hiljada primeraka.

Washington Post je preneo i predlog jednog od dobavljača koji je na kraju sarađivao sa Anthropicom. U njemu se navodi da je kompanija tražila iskusnog dobavljača usluga skeniranja dokumenata za obradu između 500.000 i dva miliona knjiga u periodu od šest meseci.

Guardian je, s druge strane, preneo izjavu predstavnika Anthropica da kompanija knjige nabavlja sa uobičajenog komercijalnog tržišta i da je treniranje jezičkih modela na knjigama već uveliko rasprostranjena praksa u industriji.

Kompanija je, međutim, naglasila i da „nijedan od naših programa za nabavku podataka ne kupuje i ne uništava retke ili antikvarne knjige“.

Šta kaže zakon

Autori i izdavači tuže kompanije za veštačku inteligenciju zbog korišćenja njihovih dela bez dozvole, a slični sporovi vode se i protiv Mete, Googlea i OpenAI-ja.

Anthropic je u julu 2026. godine poravnanjem okončao jednu takvu tužbu u SAD, isplativši 1,5 milijardi dolara autorima i izdavačima, iako je ishod u mnogo čemu ipak išao u korist kompanije.

Sudija je, naime, presudio da je korišćenje knjiga za treniranje veštačke inteligencije zakonito prema doktrini poštene upotrebe (fair use). Međutim, izgradnja trajne biblioteke piratskih kopija knjiga nije bila dozvoljena, pa je upravo zbog tog dela Anthropic platio odštetu.

Nešto kasnije, drugi američki sudija doneo je sličnu odluku u korist Mete. Ipak, pritom je naglasio da je presudio tako samo zato što autori nisu uspeli dovoljno ubedljivo da dokažu da bi Metina veštačka inteligencija štetila tržištu njihovih knjiga, a ne zato što je samo korišćenje knjiga nužno zakonito.

U SAD pravni osnov koji ovo omogućava jeste takozvana doktrina „prve prodaje“. Ona kupcu dozvoljava da fizičkim primerkom knjige raspolaže kako želi, uključujući i preprodaju, bez obaveze da o tome obavesti nosioca autorskih prava.

Ipak, van Amerike situacija je drugačija.

Pravnica dr Alex Sims sa Novog Zelanda upozorava da tamošnji zakon ne poznaje ovako široko postavljenu doktrinu poštene upotrebe, već mnogo užu varijantu poznatu kao „poštena upotreba u konkretne svrhe“.

Kako je napisala za Newsroom: „Novi Zeland ne priznaje fair use, već imamo fair dealing, koji je znatno uži od fair use.“

Prema njenom mišljenju, praksa poput skeniranja fizičkih knjiga radi treniranja veštačke inteligencije teško bi mogla da se opravda prema novozelandskom zakonu.

Etička dilema

Za ljubitelje knjiga, ideja da se povezi knjiga seku i uništavaju samo da bi se njihove stranice skenirale za treniranje softvera zvuči krajnje neprijatno, posebno kada su u pitanju potencijalno retki primerci.

Iza svake velike porudžbine tako verovatno stoji i knjižar koji se suočava sa teškom odlukom: da li da retku knjigu proda na veliko, znajući da bi mogla da završi uništena, ili da je sačuva?