U poslednje vreme imam osećaj da internet ne zna za meru. Gde god da pogledam, neko nešto „maxxuje“. Sleepmaxxing, looksmaxxing, healthmaxxing, studymaxxing, čak i oni naizgled bezazleni saveti o tome kako da „izvučeš maksimum“ iz svoje rutine, tela, kože, sna, ishrane ili produktivnosti. Kao da više nije dovoljno da samo živiš, nego moraš da optimizuješ svaki deo svog života.

I iskreno? Sve me to pomalo zamara.

Možda zato što mi cela ta priča deluje previše poznato. Samo je dobila novo ime, novu estetiku i novu TikTok obradu. Iza svega toga i dalje stoji ista poruka koju internet uporno prodaje godinama: nisi još dovoljno dobra, ali možda bi mogla da budeš ako se samo još malo potrudiš. Ako uvedeš još jednu rutinu. Ako popraviš još jednu „manu“. Ako ozbiljnije pristupiš sebi.

Internet voli ideologije

Na papiru, mnogi od tih trendova ne zvuče loše. Spavaj bolje. Jedi kvalitetnije. Vežbaj. Vodi računa o sebi. Naravno da u tome nema ničeg pogrešnog. Problem nastaje onda kada se i najnormalnija briga o sebi pretvori u projekat. Kada više ne radiš nešto zato što se zbog toga osećaš dobro, nego zato što se plašiš da nisi dovoljna ako to ne radiš.

Mislim da internet posebno voli tu vrstu priče — onu koja od obične navike napravi celu ideologiju. Nije više dovoljno da odeš ranije na spavanje jer si umorna, nego moraš da imaš savršenu večernju rutinu, suplemente, tačno vreme gašenja ekrana i pet koraka koji će ti „promeniti život“. Nije dovoljno da pokušaš da jedeš raznovrsnije, nego moraš da pratiš svaki sastojak, svaku etiketu, svaki savet koji ti izlazi na For You strani. Nije dovoljno da poželiš da izgledaš lepo sebi, nego se odjednom otvara čitav univerzum pravila, trikova i standarda koje navodno moraš da dostigneš.

A kada sve to malo duže posmatraš, shvatiš da se iza mnogih od tih trendova zapravo krije isto staro nezadovoljstvo. Ta ideja da je „rad na sebi“ nešto što nikad ne prestaje. Da uvek postoji još nešto što možeš da popraviš, zategneš, ubrzaš, usavršiš. I da ćeš tek tada, kada jednom uspeš da optimizuješ sve, konačno moći da se opustiš i budeš zadovoljna sobom.

Samo što se to, bar po mom iskustvu, nikad ne desi.

Jer kada navikneš sebe da sve posmatraš kroz prizmu popravljanja, onda čak i dobre stvari počnu da te opterećuju. Odmor više nije odmor, nego alat za bolju produktivnost. Trening više nije način da se osećaš snažno, nego obaveza. Nega kože više nije mali ritual koji voliš, nego lista zadataka. Čak i stvari koje bi trebalo da ti prijaju počnu da liče na još jednu formu pritiska.

Biram da idem u minus

Zbog toga u poslednje vreme sve više razmišljam o suprotnom pristupu. Ne o tome šta još mogu da dodam sebi, nego šta mogu da oduzmem. Ne kako da izvučem maksimum iz svakog dana, nego kako da prestanem da od svakog dana očekujem maksimum.

Za mene to trenutno znači da pokušavam da utišam deo internet buke koji me tera da stalno mislim da kasnim za nečim. Da moram više. Da mogu bolje. Da nisam dovoljno disciplinovana, dovoljno uređena, dovoljno organizovana, dovoljno „sređena“. Pokušavam da prepoznam koje navike me zaista hrane, a koje samo lepo izgledaju spolja. Koji saveti mi stvarno pomažu, a koji me teraju da preterano analiziram sebe.

To, recimo, znači manje vremena provedenog u beskrajnom skrolovanju i više vremena za stvari koje ne moraju nigde da se objave. Pisanje koje nije sadržaj. Muzika koja nije za story. Šetnja koja nije koraci za aplikaciju. Vikend koji ne mora da bude „iskorišćen do kraja“. Sve one male, tihe stvari koje nemaju spektakularan naziv i ne mogu da se pretvore u trend, ali zapravo čine da se osećam više kao ja.

Shvatila sam i koliko mi je potrebno da sebi dam dozvolu da ne budem stalno u nekoj vrsti unapređivanja. Da ne moram svakog dana da radim na sebi kao da sam projekat. Da smem da budem umorna. Da smem da odmorim bez griže savesti. Da smem da ne pretvorim svaku svoju naviku, želju ili nesigurnost u još jedno polje za optimizaciju.

Ekstremi nisu život

Možda je baš to ono što mi najviše nedostaje u celoj toj „maxxing“ kulturi — nežnost. Sve je nekako agresivno, intenzivno, krajnje. Sve traži još. Još discipline. Još truda. Još kontrole. A istina je da zdraviji život, bar meni, nikad nije došao iz ekstrema. Nije nastao iz opsesije, niti iz stalnog popravljanja sebe. Nastajao je onda kada bih malo popustila. Kada bih sklonila višak. Kada bih prestala da slušam sve druge i počela da obraćam pažnju na to kako se ja zapravo osećam.

Zato me sve manje zanima šta je novi trend koji „menja život“, a sve više šta od svega toga uopšte želim da pustim u svoj život. Šta mi je zaista važno. Šta mi donosi mir. Šta me puni, a šta me prazni. I možda najvažnije — šta mogu da odbacim da bih sebi napravila više prostora za mir, spontanost, dosadu, odmor i stvarni život.

Jer internet će uvek voleti ekstreme. To je ono što privlači pažnju. Ono što se deli. Ono što nas tera da kliknemo, uporedimo se i zadržimo još malo duže na ekranu. Ali stvaran život ne funkcioniše tako. Bar ne dobar život. Dobar život, čini mi se, mnogo više liči na balans nego na maksimum.

Zato, ako me pitaš, ja sam se umorila od ideje da stalno moram da budem bolja verzija sebe. Nekad samo želim da budem svoja verzija sebe. Bez dodatnog pritiska. Bez novih pravila. Bez osećaja da svaki deo mog života mora da se digne na viši nivo.

Možda nam danas stvarno ne treba još jedan način da sebe optimizujemo. Možda nam više treba da malo utišamo sve te glasove koji nas ubeđuju da nikad nismo dovoljno. I da umesto maksimizovanja, ponekad jednostavno izaberemo da oduzmemo ono što nam ne prija.

Jer koliko god internet voleo da nas ubeđuje u suprotno, zdrav i ispunjen život ne živi u ekstremima.