„Još samo jedno poglavlje”, kažeš, potpuno svestan da je to bila laž i pre tri poglavlja. Dva lika nikako da priznaju da se vole, sutra rano ustaješ, ali valjda nećeš baš sad da prekineš.
Ako čitaš roman, to je trenutak kada kažeš da te je knjiga potpuno osvojila. Ako čitaš fanfikciju, nekako se brže pojave reči poput „opsesija”, „zavisnost” i obavezno: „Znam, treba da izađem napolje.”
Ali čekaj. Zašto se zbog jednog čitanja hvalimo, a zbog drugog unapred izvinjavamo?
Roman za vikend? Svaka čast. Fanfikcija za vikend? Imamo pitanja.
Fanfikcija je stvaralaštvo fanova koji poznatim likovima i svetovima pišu nove priče. Možda žele drugačiji kraj. Možda žele da spoje likove koji u originalu nisu zajedno. A možda samo nisu spremni da se oproste od njih.
Jedno od mesta na kojima se te priče objavljuju jeste AO3, odnosno Archive of Our Own, neprofitni sajt za deljenje fanovskih radova.
Bell ukazuje na dvostruki kriterijum: kada neko provede vikend uz roman od 400 strana, to se doživljava kao posvećenost čitanju. Kada isto vreme posveti fanfikciji od 100.000 reči, mnogo je lakše da to nazovemo preterivanjem.
Vreme je isto. Čitanje je i dalje čitanje. Ono što se menja jeste ugled koji pripisujemo tekstu. Jedna priča ima korice i mesto u knjižari. Druga je otvorena u tabu koji možda zatvoriš kad neko priđe.
Da, lako je otvoriti još jednu priču
AO3 omogućava pretragu preko detaljnih oznaka, pa ne tražiš samo priču o omiljenom paru. Možeš da tražiš baš određenu dinamiku: obostrano zaljubljivanje koje niko ne priznaje, malo drame, dosta utehe i, obavezno, srećan kraj.
Posle napornog dana, to zvuči kao prilično dobar plan. Ne biraš naslepo: pokušavaš da pronađeš priču koja odgovara onome što ti trenutno prija.
A kada je završiš, sledeća je već tu. Bell tu prepoznaje sličnost sa beskrajnim skrolovanjem: uvek možeš da otvoriš još nešto. Ipak, želja da nastaviš nije automatski isto što i osećaj da ne možeš da prestaneš.
Kad je svako oduševljenje „brain rot”
Internet ne voli mlake izjave. „Baš mi se sviđa ova serija” nekako zvuči nedovoljno kada možeš da kažeš da ti je promenila hemiju mozga i da više nisi ista osoba.
U fandomu takvo preterivanje često služi kao šala. Ne pišeš stručni nalaz o sebi, nego pokušavaš da objasniš koliko ti se nešto dopada ljudima koji razumeju isti fazon.
Problem nastaje kada šala počne da zvuči kao jedini način da opišemo sopstveno uživanje. Umesto da kažemo da nam je lepo, unapred dodajemo da znamo koliko je to navodno previše.
Možda je lakše napisati „imam brain rot” nego priznati: baš mi je stalo do ovih likova. Ova priča me je utešila. Želim još vremena sa njima.
Da li nam je zapravo neprijatno što nam je toliko stalo?
To je jedno od najzanimljivijih pitanja u tekstu za Teen Vogue. Iza reči koje zvuče kao dijagnoze možda se nekad krije sasvim poznat osećaj: blam.
Jer fanfikcija ne znači samo da voliš neku priču. Znači i da želiš više nego što ti je original ponudio. Da ti završetak nije bio dovoljan, da želiš drugačiji odnos između likova ili da te zanima šta bi se desilo da je neko jednom doneo bolju odluku.
Pa šta? Ljubav prema priči ne mora da bude ironična da bi bila prihvatljiva. Ne moraš uz svaku preporuku da dopišeš upozorenje da znaš koliko je to „krindž”.
To ne znači da svaki odnos prema hobiju mora da bude dobar
Važno je i ono što Bell ne pokušava da kaže: nije nemoguće da čitanje fanfikcije postane kompulsivno ili počne da potiskuje ostatak života. I sama ostavlja prostor za taj problem.
Ali intenzitet interesovanja sam po sebi ne objašnjava šta se nekome dešava. Broj pročitanih reči ne govori nam da li je osoba u tim pričama pronašla odmor, zabavu, zajednicu ili način da pobegne od nečega sa čim joj je teško da se suoči.
Zato pitanje nije samo „koliko čitaš”, nego i kakvo mesto to čitanje zauzima u tvom životu. A to ne možemo da zaključimo iz jednog duhovitog posta ili otvorenog AO3 taba.
Nekad dobra priča ne traži dodatno opravdanje
Možeš da voliš i roman sa police i fanfikciju koju ti je neko poslao u dva ujutru. Možeš da poželiš još jedno poglavlje, još jedan razgovor između likova, još jedan kraj koji ti više odgovara.
Ne moraš odmah da objašnjavaš šta to govori o tvojoj ličnosti. Nekad govori samo da si pronašao nešto što ti se čita.
I možda je to sasvim dovoljno.
