Adela je zvanično objavila svoj debitantski album Prima, a ako vam je za vikend potreban soundtrack za spremanje, izlazak ili dramatično gledanje kroz prozor taksija, imamo kandidatkinju.
Album je stigao 4. septembra sa 11 pesama u nešto više od pola sata. Drugim rečima, Adela nije došla da piše muzički dnevnik u 47 poglavlja. Došla je da na naše liste ubaci pop, hip-hop, elektroniku, 808 bas i dovoljno samopouzdanja da ne stignete ni da proverite koliko je sati.
Prima ima energiju, i to joj niko ne može osporiti
Prima odmah otvara singlom „KGB“, pesmom koja zvuči kao da želi da vas probudi, natera da promenite outfit i pošalje poruku osobi kojoj ne bi trebalo da se javljate.
Produkcija na albumu je najveći adut. Ritmovi su glasni, šareni i napravljeni tako da svaka pesma ima osećaj pokreta. Nije važno da li sedite kod kuće, šetate do grada ili pokušavate da preživite javni prevoz, Prima uporno insistira da se ponašate kao da ste u spotu.
Posebno se izdvajaju instrumentalni detalji na pesmama „Nicole Kidman“, „Boys“, „Starving Artist“ i „Hitachi“. Od semplova i sintisajzera do snažnih bubnjeva i bas linija, Adela i njen tim dobro znaju kako da naprave produkciju koja ostavlja utisak.
Pesme koje se najlakše uvuku u glavu
Treći singl Adele u 2026. godini, „Ain’t In LA“, jedan je od najupečatljivijih trenutaka albuma. Pesma ima refren koji ostaje u glavi, što je u pop muzici često važnije od toga da li ste uspeli da analizirate svaku reč dok stojite ispred ogledala sa četkom umesto mikrofona.
„Boys“ takođe nosi jednu od najzaraznijih melodija na albumu, dok „Fantasize“ ima sve predispozicije da postane omiljena među fanovima. Ipak, kod pojedinih pesama ima toliko zvučnih elemenata da deluje kao da je neko rekao: „Dodajte još jedan synth“, a niko nije imao snage da pita da li je to zaista potrebno.
„Marijuana“ je verovatno najneujednačeniji trenutak na albumu. Nije katastrofa, ali ima energiju pesme koja je možda trebalo da ostane u folderu „vidimo kasnije“.
Adela zna kako da drži pažnju
Bez obzira na to da li vam svaki stih deluje genijalno, Adela definitivno ne zvuči kao neko ko se plaši da zauzme prostor. Glasovno je stabilna, harizmatična i dovoljno direktna da se svaka pesma oseća kao njen lični teren.
Na Primi se ne krije iza estetike, produkcije ili pokušaja da svima bude dopadljiva. Naprotiv, deluje kao da je potpuno svesna svog identiteta, čak i kada album povremeno ode u previše očigledan pravac.
Kod pesama poput „Therapy“ pokušava da otvori ličnije teme, uključujući odnos prema odrastanju mlađe sestre i pritiscima koje donosi muzička industrija. Međutim, ti trenuci nisu uvek dovoljno razvijeni da bi ostavili jači emotivni trag. Album često bira direktnu poruku umesto dubljeg sloja, što nije nužno problem, ali ostavlja utisak da Adela ima još mnogo toga što tek može da kaže.
Nije revolucionaran, ali zna čemu služi
Prima nije album koji pokušava da promeni pravila pop muzike. I iskreno, ne mora svaki album da se ponaša kao da upravo rešava muzičku industriju.
Ovo je energičan debitantski projekat sa jakim refrenima, dobrom produkcijom i jasnim osećajem za atmosferu. Najbolje funkcioniše kada ga ne secirate previše, već samo pustite glasnije.
Adela je ovim albumom jasno zauzela svoj prostor između modernog popa, klupskih ritmova i bezobrazno samouverenih pesama. Tekstovi nisu uvek najjača strana projekta, ali Prima ima dovoljno energije i zaraznih momenata da opravda još jedno slušanje. Album ima 11 pesama, traje oko pola sata i kombinuje pop, hip-hop i elektronske elemente, dok se među zapaženijim numerama izdvajaju „Ain’t In LA“, „Boys“, „Nicole Kidman“, „Starving Artist“ i „Hitachi“.
