Godina 2021. je, bez premca, u znaku Olivije Rodrigo, talentovane 18-godišnjakinje kojoj je pošlo za rukom da osvoji top-liste širom sveta.
Do pre godinu dana šira javnost nije imala predstavu ko je ova talentovana Amerikanka koja u svojoj krvi nosi filipinske, nemačke i irske korene. Ona je ipak bila jako dobro poznata ljubiteljima franšize „High School Musical“, što joj, samo po sebi, nije donelo veću slavu, ali je poslužilo kao odličan start za vrtoglavi uspeh prvog singla „Drivers License“. Kada je ova pesma zabeležila neverovatne brojke i pozicije na top-lestvicama, mnogi su čisto iz radoznalosti kliknuli na „play“ dugme, a sve ostalo je istorija.
Olivia je pobrala sveopšte simpatije, kako zbog same numere, tako i zbog odbijanja da bude uvučena u ljubavni trougao koji su društvene mreže i mediji želeli da iskonstruišu između njenog bivšeg emotivnog partnera Joshue Bassetta, starije koleginice Sabrine Carpenter i nje. I dok su Joshua i Sabrina konstantno dolivali ulje na vatru kako bi im cela ova priča donela što veću popularnost, Rodrigova je odlučila da igra na kartu kvaliteta i pusti muziku da govori sama za sebe. Iz cele te (pomalo i veštački podgrevane) drame, ona je izašla kao pobednik iako nije želela da da nijedan jedini komentar o svemu tome, dok su Bassett i Carpenterova upornim komentarisanjem iste možda dobili više tekstova na portalima, ali je komercijalni uspeh njihove muzike izostao (premda nije zgoreg obratiti pažnju na pesmu „Skin“ koju je Sabrina posvetila Oliviji).
Rodrigova je ostala miljenica svih sve do momenta kada nije počela da izbacuje i druge pesme, odnosno do trenutka kada je svima postalo jasno da neće ostati „one-hit wonder“. Tada je starijim kolegama počelo da smeta što mlada pevačica kopira njihove čuvene fotografije i spotove, a kako fanovi tako i kritičari zamerili su joj odsustvo originalnosti u pristupu samoj muzici. Ruku na srce, debitantski projekat „Sour“ zaista dosta „duguje“ Lorde i Billie Eilish, dok neke od deonica zvuče kao da su u potpunosti preuzete sa nekog od albuma Taylor Swift. Nešto „tvrđe“ pesme, sa druge strane, neodoljivo podsećaju na Paramore.
„Ljudi treba da imaju malo više razumevanja ne samo za nju nego i za sve početnike koji tek sazrevaju i pokušavaju da pronađu svoj zvuk. Jako je teško napisati bilo šta što ne podseća na nešto što je već ranije objavljeno. Uostalom, jedan muzičar treba da doživi kao najveći kompliment to što se mlađe generacije ugledaju na njega„, stao je Adam Levine, frontmen sastava „Maroon 5“, u Olivijinu odbranu.
Da se studijski projekat „Sour“ nije pokazao kao jedan od najuspešnijih u tekućoj godini, verovatno nikome ne bi smetalo to što je neka tamo debitantkinja preuzela par različitih ideja i sklopila ih u jednu priču. Retki su zapravo novi izvođači koji sa prvim albumom i donesu potpuno nov i autentičan zvuk. Otuda i sve te laskave titule „novih“ Rihanna, Madonna, Nicki Minaj i tako dalje. Ipak, malo koji debitant, pored toga, komercijalno nadmaši sve one na čijoj je muzici odrastao, te stoga i ne izazove burnu reakciju kakvu je izazvala Rodrigova.
Od svih onih čije je prepoznatljive elemente inkorporirala u svoj zvuk ona verovatno jedino ne bi mogla da izađe na crtu Taylor, komercijalno gledano, ali sve i da do toga dođe, gnevne reakcije bi potekle isključivo od obožavalaca, od same Swiftove ne. Ona bi, u svom prepoznatljivom maniru, podržala novu muzičku nadu i pozvala je da joj bude gost na jednom od koncerata jer muzičku industriju doživljava kao dobru žurku na kojoj ima prostora da se pusti numera svakog izvođača, a ne kao bokserski ring.
Kada se ostave po strani poređenja sa drugim izvođačima, „Sour“ zaista jeste jedan od albuma u kojima je najlakše uživati u 2021. godini.
Čak i kada ponešto zvuči kao tuđa pesma, zvuči kao vrhunska, ako ne i bolja verzija iste. U skladu sa nežnim godinama Rodrigove, tema najvećeg dela ovog projekta je nošenje sa krahom prve ljubavi, u svim svojim fazama, od besa, preko duboke tuge, pa sve do melanholije i tihog mirenja sa odlaskom voljene osobe („Traitor“, „Deja Vu“, „Good 4 U“, „Happier“). Kombinacija prepoznatljivog vokala i spremnost da stihovi zvuče kao rečenice iz dnevnika koji niko nije trebalo da pročita lako su našli put do srca publike, a među najupečatljivije rečenice na albumu spadaju one koje u glavama slušalaca ostavljaju pitanje: „Kako li je reagovala osoba kojoj su upućene ove reči?“.
„Pretpostavljam da si joj pustio Billy Joela, da ste zajedno pevali ‘Uptown Girl’, kao i da si je poljubio između kraja strofe i početka refrena. Sigurno misli da su ti momenti posebni, a ne zna da si sve to već radio sa mnom“, glase stihovi koji su tipičan obrazac duboko ličnog i proživljenog u kratkom, ali veoma prepoznatljivom opusu Rodrigove („Deja Vu“). U duhu svojih mladih godina, Olivia iskreno peva i o ljubomori koju oseća prema devojkama koje vidi kao lepše i zgodnije od sebe („Jealousy, Jealousy“), o buntu usmerenom prema starijima od sebe koji pokušavaju da kroje njenu sudbinu i govore joj kako bi trebalo da se oseća („Brutal“), ali i lamentira nad nekadašnjim prijateljima iz školske klupe o čijim životima više ne zna ništa jer ih je put odveo na različite strane („Hope Ur OK“).
Mladu pevačicu posebno treba pohvaliti zbog dužine albuma (nekih 30-ak minuta), kao i zbog toga što je izbor pao na svega 11 pesama, što dosta govori o tome da je odabrala samo one numere koje smatra dovoljno dobrim i uspelim. Kao rezultat toga javila se i neuobičajena pojava da neke od pesama, poput „Traitor“, završe (veoma osnovano) među deset najslušanijih u Sjedinjenim Američkim Državama, bez ikakve promocije.
Drugu pohvalu treba dati Oliviji i zbog toga što (barem još uvek) nije dopustila bilo kome da se „nakači“ na njen uspeh i pojavi se kao gost na nekom od singlova, čime bi se pokvarila magija ovako ispovednog i ličnog projekta, naročito u eri u kojoj najveći broj singlova koji nikako da se domogne prve pozicije na listi (ili barem prvih deset) ubrzo bude izdat u duetskoj verziji sa Justinom Bieberom, Arianom Grande, The Weekndom, Dojom Cat, Megan Thee Stallion, Cardi B i slično.
Rodrigova je otvoreno govorila o tome kako je odbila višemilionske ugovore sa nekoliko produkcijskih kuća sve dok nije pronašla onu koja joj je, doduše za znatno manju sumu novca, omogućila da ima većinsku kontrolu nad onim što radi.
Ostaje nada da ona upravo zbog toga neće promeniti pravac kojim se uputila, te da neće, u duhu vremena u kom je iznikla, izdavati na svakih šest meseci novi album sa kog se pamti po jedna ili eventualno dve pesme. Vreme je pred njom da dokaže koliko će trajati, kao i da li će u mesecima i godinama koje slede pronaći autentično svoj zvuk koji neće porediti sa drugima nego će druge porediti sa njom.
